(Podsećanje..) „Srbija pod vodom ili Kako smo položili jedan ispit koji se ne piše u indeks..“

Tog je maja kišilo danima. Nebo beše, onako balaševićevski, rešilo da potopi svet i sve je ukazivalo na nekoliko depresivnih i dosadnih dana pred nama. Romantično i zabavno je bilo jedino poetskim dušama, koje odveć simbolike pripisuju vremenskim prilikama. Kada je ciklon Tamara petog dana već svima dojadio, potegnusmo naše uvek spremno nacionalno oružje – šegačenje sa ozbiljnim stvarima.
Demonstraciju sile majke prirode, međutim, gotovo da niko nije očekivao. Nažalost, ni oni kojima je predviđanje toga posao.
15. maj nas je dočekao na prepad, zatečene i nespremne na udarne vesti u svim medijima. Opasnost od poplava. Stvarna opasnost od poplava. Ne ona koju svake godine, predugo unazad, ignorišemo u punom nemaru i neodgovornosti, već stvarna opasnost. U studentskom stanu, bez televizora i novina, probiram najezdu informacija u elektronskim medijima. Sto litara padavina po kvadratnom metru. Voda u visini nasipa, brane popuštaju. Izlilo. Poplavilo. Bujični tokovi i klizišta. Valjevo, Šabac, Loznica, Sremska Mitrovica. Vanredno stanje u 16 opština, vanredno stanje u celoj Srbiji. Obustavlja se kolektivno šegačenje i postavlja neminovno pitanje: Šta činiti?
U Srbiji je nekako uvek na snazi nepisano pravilo da smo najuspešniji kada nas suočiš sa zajedničkim neprijateljem sa strane. Mnoge potencijale koje neiskorišćene gajimo ispoljavamo u punoj snazi tek prinuđeni da se ujedinimo.
Zatečenost je trajala tek koliko je bilo potrebno da shvatimo da će organizovana pomoć države izostati. Motivisani refleksnom željom i potrebom da pomognu, pojedinci pokreću izolovane inicijative.
Grupica medicinara entuzijasta, na čelu sa Goranom Janjićem, Natašom Igić, Kosanom Mitrović i Aleksandrom Kobilarovim, koji su u pitanju “Šta činiti?” prepoznali i sopstvenu odgovornost i potrebu da sudeluju lično, otpočinje priču koja će u danima koji slede novosadski Medicinski fakultet pretvoriti u jedno od najvećih i najorganizovanijih stecišta za prikupljanje pomoći ugroženima.
Ideju koja se rađa teško šta može zaustaviti, pogotovo u eri elektronskih medija. Početna informacija plasirana na društvene mreže razbuktala je priču za svega nekoliko sati. Uputstva su bila jasna: bilo kakvu pomoć u vidu hrane, vode, odeće, higijenskih sredstava i opreme za bebe doneti u hol Medicinskog fakulteta.
Oko glavnih organizatora okuplja se tim zainteresovanih volontera i organizacija poprima početne obrise.
“To je naivno i sumnjivo, vas niko nije ozvaničio i zadužio da to radite, niko vam neće doneti pomoć, ljudi su nepoverljivi, misliće se da prisvajate za sebe ili vas neće uzeti za ozbiljno”… Slično su zvučale sve izjave okoline kada objavih plan naglas. U inat istima, ispisujem uputstva na papir, lepim obaveštenje na ulaz sopstvene zgrade, apelujem na humanost i pomoć od komšija. Ideja, svakako, nije dovoljna ako se u nju ne veruje i na njoj ne radi predano, ali je zato uzvišen osećaj kada uspete nešto za šta vam je rečeno da nećete moći. Jedva nekoliko sati kasnije, pozivam taksi, jer desetak paketa razne robe kojima me je komšiluk prijatno iznenadio ne mogu peške preneti. Taksista mi pomaže da istovarim robu i ne naplaćuje vožnju. Simboličan gest kojim se pridružuje akciji. U hodniku fakulteta, entuzijazam, požrtvovanost za divljenje i bojazan pri iščekivanju najnovijih vesti. Deset je sati uveče, iznad svakog očekivanja organizatora, građani i dalje pristižu, džakovi se gomilaju, roba sortira. Amaterski i neiskusno, ali dobronamerno pokrenuta akcija zahuktavala se neočekivanom silinom. I dok naizmenično prikupljamo pomoć i sveže informacije o ugroženim gradovima, evakuisanim ljudima i sličnim građanskim inicijativama, postaje jasno da smo otpočeli poduhvat velikih razmera i da će naredni dani biti ispit iz humanosti, istrajnosti i snalažljivosti, kako za medicinare, tako i za sugrađane.
Sledećih su nekoliko dana postali istorijski za državu, a jedinstveno iskustvo za sve studente volontere. Balkan su pogodile jezive poplave, ugrozivši preko milion i po stanovnika. Iseljeno je više od trideset hiljada ljudi, izgubljeno nekoliko hiljada domova, a tačan broj poginulih je najpre zataškavan, a potom sveden na 57. Oni koji su uz srećan splet okolnosti i pomoć požrtvovanih spasilaca uspeli da prežive, za svega nekoliko časova izgubili su domove i najveći deo svega sticanog čitavog života. Izbačeni iz kuća prekasno, sa dve – tri kese u ruci, spasavani su mahom privatnim čamcima sugrađana, smeštani u improvizovana prihvatilišta i ostavljeni na cedilu da zavise od pristigle humanitarne pomoći. Poplava je izbacila i apsolutnu nespremnost države, zastarele i zapuštene sisteme odbrane od poplava, nesnađenost i nesposobnost institucija da reaguju, pomognu ili makar tragediju ublaže. Nemar, nestručnost i nepostojanje organizovane pomoći sa vrha, svalili su poslove države na samovoljno organizovane građane. A građani su improvizovali, ali izgarali u pokušaju da pomognu.
Neko je rekao onu jako tačnu: “Pokažite mi veliku organizaciju koja teče besprekorno i pokazaću vam nekoga ko prikriva greške”. Ako ste u narednih nedelju dana zavirili u hol Medicinskog fakulteta, to što ste mogli videti nije bila akcija koja teče glatko, niti savršeno podmazan mehanizam. Po prvi put suočeni sa mnogim tehničkim, finansijskim i administrativnim zavrzlamama i organizatori i volonteri su naletali na nepredviđene probleme, rešavali ih u hodu, jer vremena za podrobnost nije bilo, učili se u epicentru situacije, popravljajući današnje greške već sutra ujutro. A grešaka i problema je bilo, trenutaka kad se činilo da smo zagrizli prevelik zalogaj, takođe. Niste, dakle, mogli videti savršeno podmazan mehanizam. Mogli ste videti čvrstinu volje koja odoleva iskušenjima da poklekne, kreativne improvizacije i snalažljivosti, idejna rešenja ljudi koje nemanje sredstava i iskustva nije omelo u efikasnosti, tim koji deli poslove i usvaja najbolja rešenja, izgaranje i požrtvovanost, i jednu koncentraciju energije, entuzijazma i humanosti za divljenje, motivaciju i nauk.
Dešavanja na fakultetu ubrzo dospevaju u svakodnevne vesti svih medija, kao kontrateža bloku zloslutnih vesti iz poplavljenih područja. Primer medicinara počinju da slede i ostali fakulteti, a akciji se pridružuju brojna preduzeća, ugostiteljski objekti, muzičari, taksi službe i prevoznici i svi koji su našli način da se učine korisnima. Masovni odziv građana i studenata volontera vraćao je veru u ljudskost svima tih dana. U svakom trenutku, stotinak ljudi je organizovano radilo do kasno u noć, a onima koji su se trudili da ne zapostave studije ni tih dana, neretko se dešavalo da nanižu i neprospavane noći. U amfiteatrima su sklapane kartonske kutije i skladišten višak spakovane robe, a sugrađane su ispred fakulteta dočekivali volonteri, preuzimajući donetu pomoć. Podeljeni u grupe u holu, razvrstavali smo pristiglu robu, koja se slivala u ogromnim količinama, terajući inat podivljalim vodama koje su se u tim trenucima slivale po ulicama Obrenovca, Krupnja, Paraćina, Svilajnca…Desetak ljudi je u svakom trenutku koordinisalo rad sa Crvenim krstom, sarađivalo sa medijima i pružalo logističku podršku. Sa parkinga ispred fakulteta otpremali smo šlepere danima i poslali pomoć za desetine gradova u Srbiji, pa čak i u komšiluk preko Drine. Svaki šleper mahanjem i aplauzom ispraćen ka destinaciji, čije smo ime ispisivali na kartonu i lepili na ciradu, bio je po jedna nova, mala pobeda za sve prisutne. Nanizani u dve kolone od udaljenog početka hodnika do samog ulaza u šleper ili kombi, studenti dobrovoljci su gradili živi lanac za utovaranje robe. Uz povremene “stručne” rasprave o tome koja bi formacija lanca bila najefikasnija, preko debata o pravima žena da utovaraju jednake terete kao i muški, lanac je ubrzo postao prepoznatljivi simbol akcije, učinkovit mehanizam stvoren požrtvovanim rukama i složnim radom.
Kao i većina svtari u ovoj zemlji koje se razmašu i izrastu u nešto značajno i veliko, i humanitarna akcija fakulteta je mamila pokušaje politizovanja i zloupotrebe. Svesni da su dobrovoljno na sebe preuzeli posao plaćenih institucija države, iste one države koja se nije baš žrtvovala i trudila oko istih tih studenata, ne zahtevajući priznanje za to, ljudi su tražili samo jedno – da se idejom vodiljom akcije ne manipuliše, da se ne devalvira i ne koristi za politička potkusurivanja. Kao spontani, lucidni pokušaj borbe za netaknutost humanosti priče nastao je čuveni plakat: “Ovde sam zbog Srbije i ljudi, ne zbog politike”. Još jedan u nizu dokaza da je masovno prihvatanje i združena borba za ispravno jak protivnik svemu kvarnom.
Velika nevolja ume uspešno da zbliži ljude privolivši ih na istu stranu, u isti tim, brišući sitne, svakodnevne razlike koje preuveličavamo prečesto. Poput onih iz nekadašnji redova za vizu, prepričavaće se, verujem, i priče iz lanca za utovar i verovatno održati neka nova prijateljstva nastala tih dana.
Jenjavanjem ciklona i pojavom vezanih sunčanih dana okončavali smo akciju lagano. Po dogovoru, ista je simbolično završena druženjem ispred fakulteta, bez muzike ili celonoćnog ludovanja, jer cilj je bio samo dostojanstvenom završnicom zaokružiti celinu. Umorni, iscrpljeni i svesni da je jedan tako velik poduhvat bio samo prva pomoć, sitan učinak u odnosu na žrtve, štetu i pomoć koja će tek ustrebati, ljudi su ipak zadovoljno okončali akciju. Učinilo se koliko se moglo, učinilo se i više no što su studenti volonteri bili u obavezi, ali se učinilo tačno ono što nalažu ljudskost i saosećanje. Svesni da nas vezuje mala, ali značajna izvojevana pobeda pravih vrednosti, ponosni jedni na druge i na sve koji su se u drugim akcijama poneli hrabro, časno i požrtvovano, razmenili smo kontakte, sredili prostorije fakulteta nakon svega, poslali nadanja i najbolje želje svim ugroženim ljudima u potopljenim gradovima i razišli se uz jedno prećutano pitanje – zašto tu ruku koju iskreno pružamo prvom do sebe u vreme velikih nevolja ne pružamo mnogo češće u običnoj, nedramatičnoj svakodnevnici? Očito je da ima u svima nama dovoljno dobrog da smo radi to učiniti.
Nataša Subotin
(Podsećanje..) „Srbija pod vodom ili Kako smo položili jedan ispit koji se ne piše u indeks..“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *